Kodagain - Vranje flac mp3 download

Ako ikada bude napisana knjiga o nepravedno zapostavljenim i na marginu osuđenim autorima sa ovih prostora, onda bi Saša Zorić morao da zauzme zasebno, poduže poglavlje u istoj. Kodagain postoje više od dvadeset godina, imaju više od dvadeset (što samizdatih, što "regularnih") albuma, ali kao da ih niko nikad nije uzimao za ozbiljno. Da se odmah razumemo, ovde nije reč o nekakvom autsajderskom kuriozitetu - Kodagain nisu The Shaggs, Saša Zorić nije Wesley Willis - Saša Zorić je genije, kristalno jasni genije pop melodije, nešto poput Stephin-a Merritt-a kroz koga peva Dean Martin.Vranje je jedan od dva albuma koji su Kodagain izdali prošle godine za Slušaj najglasnije! (drugi, Letters from Quentin, nastao je u saradnji sa Quentinom S. Crisp-om, mladom nadom britanskog horora i "natprirodne proze", inače velikim fanom benda) i prvi koji su u potpunosti uradili na maternjem jeziku. Doduše, ovog puta nije ni moglo drugačije, jer u pitanju je trinaest obrada narodnih, vranjanskih pesama. Većina ovih pesama je već doživela svoje konačne, antologijske trenutke kroz interpretaciju legendarnog Staniše Stošića, ali na Vranju one uspevaju da dosegnu jednu drugačiju, podjednako važnu ravan. Kodagain-ov odnos prema tradiciji karakteriše pre svega duboka svest o komunikaciji, o potrebi da narodna muzika zaživi kroz lični doživljaj, daleko od dva žalosna ekstrema današnjice - populizma (banalizacije), koji joj dopušta samo splavarski, noćni, vampirski život, i elitizma (mitologizacije), koji je svodi na mrtvo nasleđe, muzejski eksponat.Kodagain vraćaju život folk muzici tako što nam pokazuju da ona nije ništa drugo do pop muzika - pop nekog drugog vremena. Još od prvih taktova „Kiša pade mori Cone“ postaje vam jasno šta te pesme zapravo znače, koliko su sva ta flertovanja, ljubavni i ostali jadi bili stvarni i ljudski. Nedodirljiva, tradicionalna osećajnost zadobija meke, smithsolike obrise, ali samo delimično zahvaljujući pop ćilimu u koji su utkane originalne melodije - suštinu ove nadgradnje čini razumevanje činjenice da je u pesmu ponekad utkana cela ljudska duša.U trinaest predivnih minijatura Kodagain nam otkrivaju sva čudesna tkanja jedne ovakve (narodne) duše - od lepršave "Prevari se stari Meta" preko flertom i sevdahom natopljenih "Što si leno na golemo" i "Dudo belo Dude" do tragične "Pišti plače Milica devojka". Sašin vokal, prevučen evergreen patinom, koja je u sebe upila svu raskoš Dean-a Martin-a i eleganciju Bryan-a Ferry-a, fantastično funkcioniše i u novom, "narodnom" okruženju. U pristupu se i dalje oseća ta neka filozofija "male pop pesme" koju mi je najlakše da uporedim sa jezgrovitošću Magnetic Fields - imam utisak da je i Zorić, kao i Stephin Merritt, opsednut trenutkom, da želi da zgrabi pesmu u njenom najsvežijem, najspontanijem obliku. Opet, za razliku od Magnetic Fields, Kodagain ne pate od ironijskog odmaka, a i kad imaju potrebu za njim ispoljavaju je na jedan benevolentan način. Najbolji primeri za ovo su "A što su ti sele" i "Svu noć sedim na kapiju", koje kao da stvari posmatraju kroz neku manje ciničnu The Residents prizmu (History of Serbian music!).Umesto brojčane ovaj album bi mogao da dobije ocenu u slovima, duplo „P“ - predivno i prekratko. To je ujedno i najveća rak-rana Kodagain-a: ne postoji pesma duža od dva i po minuta. Opet, i ta dva i po minuta su ponekad dovoljna da vam se lice ozari, kao u vreme kad ste prvi put otkrivali muziku.nikola uroŠeviĆ

KODAGAIN - Vranje (2009, Slušaj najglasnije)Naslov albuma dovoljno kaže?U vrlo kratkom periodu knjaževačka Kodagain objavila je dva albuma nakon odličnog "000" (2008, Slušaj najglasnije). Mislim da i nema pretjerane važnosti kojim su redom objavljivani, mada se može utvrditi da je dio banda otišao u solo vode (Vladimir Ristić - Spoon Blinded Williams), ali to nikako ne znači da se band raspao. Rade oni punim plućima...Na samom početku mora se napomenuti da je ovo prvi album Kodagain koji je otpjevan u potpunosti na srpskom jeziku, te da je ovo praktički solo rad Čombeta koji je sve pjesme sam aranžirao, otpjevao i odsvirao na električnu gitaru i klavijature uz samostalnu pomoć kibernetike. Još prije je Čombe kazao da nema nikakvog prevelikog tehničkog znanja, te da pjesme radi po vlastitom nahođenju, onako kako osjeća, ali ovdje se mora priznati da je pogodio na najbolji mogući način u pravi kantautorski hardcore-pop. Minijaturne linije s 2-3 akorda, po običaju minimalistički posložene u vrlo kratke pjesme koje jedva da prelaze preko 2 minute opčinjavaju svojim emotivnim folk motivima i naravno, nebeskim vokalom Čombeta koji bi bez ikakvog problema mogao voditi osnovne linije nekog melodijskog vokalnog anđeoskog zbora. Ne znam (ustvari znam) šta se to događa na ovoj problemima okupanoj sceni koja nagrade za vokale dijeli šakom i kapom onima koji objavljuju albume samo za velike etikete, a ovakav glas Čombeta nikada nisu čule. To je, za kritičarski pojam najgora sramota. Uostalom, sam Zdena Franjić kaže da njega kao izdavača nitko od velikih medija ne shvata ozbiljno smatrajući ga 'tamo nekim šarlatanom'.Vratimo se na temu... Čombe je na ovom albumu napravio izuzetan splet vrlo kratkih inteligentnih narodnih i tradicionalnih pjesama adaptiranih u izuzetnim varijantama koje se bez ikakvih problema mogu izvoditi na najvećim pozornicama world-musica. To je to - jednostavan, britak i neprikosnoveno napretenciozan Čombe u solo varijanti. Mogao bih sad napričati cijele kobasice od teksta, ali nikakva vajda od toga. Ako do sada niste ukapirali veličinu Čombeta, sumnjam da će te i nakon ovog albuma koji je prekrasan, blago lucidan i ironičan, ovaj puta u etno pop-hardcore verziji. Legenda.Ocjena (1-10): 8